Osmeh za druge

Praziluk ili praz tip je luka, uzgojeni varijetet južnoevropsko-zapadnoazijske vrste  Allium ampeloprasum. Praziluk je dvogodišnja zeljasta biljka, visoka do 85 cm. Lukovica je duguljasta, bez oštrog mirisa. Listovi su duguljasto-lancetasti, a cvast krupna i loptasta. Upotrebljava se u ljudskoj ishrani svež ili kuvan.

Zahvaljujući posebnim šećerima i kalijumu (u 100g. praziluka nalazi se 300mg.), praziluk je snažan diuretik. Sadrži 86 posto vode i olakšava izlučivanje otpadih materija putem bubrega. Sadrži malo soli, odličan je protiv otoka a istovremeno obezbeđuje telu vitamine i minerale.

Pomoć je protiv zimskog umora jer od svih zimskih vrsta povrća sadrži najviše karotena, vitamina C i E, uglavnom u zelenom delu. Povećava imunost, pomaže protiv prehlade i infekcija i štiti ćelije organizma od slobodnih radikala.

Možete ga uključiti u bilo koju dijetu koju držite. Sadrži 35 kalorija u 100gr. vrlo malo masnoća i šećera. Sadrži dosta celuloze i brzo daje osećaj sitosti. Pektin iz praziluka stvara zaštitni film na sluzokoži želutca.

Dodatak dijeti bi mogla da bude ova salata: na pari skuvajte praziluk, šargarepu, tikvice i celer. Pospite naseckanim peršunom kako bi ste obogatili vitaminom C ovu salatu od kuvanog povrca koja zbog male kalorijske vrednosti nipošto ne može da ugrozi liniju.

Praziluk možete koristiti i za lepotu. Supa od praziluka posvetljuje ten. Zahvaljujuci diuretickom učinku, potstiče izlučivanje otpadnih materija iz tela. Sadrži i vitamin E i karotene koji su dragoceni za negu kože.

Protiv povišenog krvnog pritiska dobro je koristiti praziluk i beli luk. Sadrži malo soli a puno kalijuma.

 Za bolju cirkulaciju konzumirajte praziluk i losos. Apsorpciju vitamina E iz praziluka poboljšavaju omega-3 masne kiseline koje sadrži losos.
 Sadrži celulozu koja pojacava peristaltiku creva.

...E, sad, postavlja se jedno retoričko, krajnje konfuzno pitanje: Zašto većina ljudi, umesto u zemlji, praziluk gaji u dupetu?  I to se odnosi na sve pridošlice koje svojim stavom i ponašanjem žele da dokažu drugima da svoje selo i imanje uopšte ne nose sa sobom i da su čari prestonice ono što njih zaista fascinira i ispunjava. A pritom, većina zaboravlja da su ih te njive i oranice dovele tu gde jesu, u, za njih, centar sveta, gde će naučiti nešto i pomoći svojoj porodici i najbližima. Ali, hvatanje zjala zvuči mnogo primamljivije. Diskoteke, splavovi, klubovi. Učenje? Ma ko jebe učenje kada moraju da nadoknade sve ono što su propustili živeći u onoj selendri gde jedan klub nema. Fakultet postaje misaona imenica i tamo se ne ide. Ima vremena. Prvo uživanje. A vreme prođe. Praziluk iz dupeta bezobrazno viri dok naši junaci đuskaju u najpoznatijim prestoničkim lokalima. I jako bode oči, pogotovo onim ljudima koji su život proveli u prestonici i znaju koliko je 2+2. Ali naši junaci to ne znaju. Oni se nadaju da su se uklopili i da, konačno, zaborave na sve ono što su nekad imali tj. nisu imali. .. Ali kako sve na svoje dođe, i taj praziluk se na kraju vrati u zemlju kada rodbina shvati da su uzalud prodali 2 njive i 1 traktor. A onda se naši pokondireni prestoničani vrate na "mesto zločina" i rade 2-3 godine da bi se provodili po prestonici, mada ima onih bezobraznijih koji zahtevaju da se i onaj drugi traktor proda, i telići i prasići. Pošto jedno prase vredi 4 pića u luksuznomkafiću, nije teško izračunati koliko prasića treba da se proda za mesec dana u prestonici. A jadan praziluk?On, jadan, nema sreće. Mora da trpi da bude u nečijem dupetu, mislim da se oseća kao one ženske iz "Human Centipede. I nije mu lako srazmerno tome da naš prestoničanin sere za medalju. Ali njemu je lepo. On uživa u čarima prestonice, ali uvek postoji ta bojazan da će se na kraju vratiti u svoje podneblje gde će taj praziluk izvaditi iz dupeta i vratiti u zemlju.

Priroda čini svoje. Do određene starosne granice želimo da budemo stariji a onda, naprasno želimo da budemo par godina mlađi. I nikada nismo zadovoljni. I to je priroda učinila. A pre prirode, ovo jebeno društvo koje se vodi ustaljenim rasporedom i principima do bola. Životni vek ide kao po nekom schedule-u, koji nam naši dragi roditelji isprogramiraju, bez imalo kreativnosti u trenutku nepostojanja inspiracije, mada, većina ljudi nema inspiraciju ni za šta. I po rođenju, unapred se zna kako bi život novorođenčeta TREBAO da izgleda, prvih 25 godina su sigurno isplanirane. ... Ali ja odgovorno tvrdim da se u 90 posto slučajeva taj schedule ne ostvari do kraja. ..Baš zbog toga što potomci često ne mogu biti učesnici u planiranju života. A, i, između ostalog, zašto bi taj plan uopšte i trebao da postoji? Zašto bi morali da se držimo svih tih normi koje nam sjebano društvo postavlja? Zašto ne budemo krojači sopstvene sudbine? Naravno, ovo su retorička pitanja koje ni Platon u svojoj "Idealnoj državi" nije smeo da postavi, jer logično, odgovora nema.

I, baš iz tog razloga, većina dece nije ni svesna koliko privilegija ima dok su još mali. 

Jel ste pročitali prethodnu rečenicu? Koliko ste je puta ponovili u svom životu gledajući dete? Bezbroj puta, zar ne? Pretpostavljam da se niste setili svojih problema kada ste bili u tim godinama. E, pa, gospodo, usuđujem se da stavim znak jednakosti između zrelog čoveka koji je izgubioposao i deteta kome su se druga deca rugala u vrtiću. Koliko je gubitak posla stresan, toliko je i nesrećan slučaj deteta od 6 godina. A roditelji često nemaju razumevanja za svoju decu, upravo zbog svojih silnih problema koji su normalni za uzrast u kome se odrasle jedinke nalaze. I dete ostaje samo, pitajući se kada će da poraste i da počne samo da rešava svoje probleme. I to je jako kobno za proces sazrevanja u mentalnom smislu. Jer dete ima loš uzor, roditelje koji su nervozni i smatraju dečije probleme bezazlenim, time potcenjujući to dete koje, za svoje godine, isto ima veliki problem. Pa, slične situacije viđate svakodnevno u kafiću, restoranu, na ulici. Dete se zanese u priči o svojim drugarima, o užini, o učiteljici, a onda roditelji, koji su se pretvarali da slušaju dete, promene temu o svojim problemima. I to malo biće raste i usađuje sebi u glavu da su svoji problemi nevažni i da samo odrasli imaju probleme, pa tako svoje probleme čuvaju za sebe tada, a i u najproblematičnijim godinama. Dete koje neprestano nailazi na nerazumevanje svojih roditelja i samo postaje nezainteresovano za tuđe nesreće i postaje bezlično, dok se roditelji i dalje hvale svojim komšijama kako je njihov život loš, ali, hvala Bogu, imaju decu koju će izvesti na pravi put. 

A kada roditelji obraćaju pažnju na svoje dete? Kada je polugodište, kada je kraj školske godine, kada je matura,prijemni ispit, zaposlenje preko veze, polaganje vozačkog preko veze, monotoni i nesrećni život opet preko veze, pošto danas i da živiš monoton život treba ti neka veza. 

I zbog toga sje proces sazrevanja, barem u Srbiji, totalni shit. Jer koliko i dete, i roditelji jedva čekaju da im dete poraste da bi počeli sami da rešavaju svoje probleme.Tako da polako, ali sigurno, detinjstvo postaje samo prelazni korak od rođenja do nalaženja dosadnog posla. 

Zahvaljujući svemu tome, danas imamo decu koja su nadasve starmala, baksuzi, netolerantni, a pre svega, nezabrinuti za sopstveni život, niti imaju pojma šta sa istim da rade, pošto im se kreativnost nije razvijala, već samo želja za odrastanjem.

I zbog toga, nemojte vi da grešite! Probleme svoje dece rešavajte kao da su najteži na svetu, jer ćete onda dokazati detetu, a pre svega sebi, da ste sposobni da od svojih telesnih izlučevina možete napraviti nešto što će sutradan biti društveno korisno, a nadasve čovek.