Osmeh za druge

Svi mi ponekad želimo da se oslobodimo površnosti i da se posvetimo nekim pravim instinskim vrednostima. Želimo ljubav sa osobom koja to vredi, znači podrazumeva se, iz fine porodice, sa dobrim fizičkim predispozicijama, sa visokim stepenom kulture i inteligencije. I pronađemo je. Onakva je baš kakvu smo želeli. Fina je, kulturna, vaspitana, sa dobrim fizičkim i genetskim predispozicijama i sa osmehom koji pleni. Idealna slika. Ako si zadovoljan i sviđa ti se ovo, stani sa čitanjem, ostali su zajedno do kraja života! The End!

A, ako si pak zaintrigiran..... Ovo nije idealna slika! Idealna je u očima površnih ljudi, ljudi koji svoja osećanja stavljaju na poslednje mesto, na osobe sa emocionalnim invaliditetom. Postane nam užsno dosadno, uf! Više ti je mrsko i stavljati jezik u usta te osobe. Jer jedino to možete raditi ustima, od ikakve komunikacije nema ništa! Jer je prekoputa vas prazna osoba, osoba koja je finog odgoja ali dosadna do bola! I gadi vam se pogled na to prelepo lice koje nije ni izbliza oličenje onoga što krije u sebi.

Nedostaje vam ona baraba, bednik, kurva, sponzoruša, kreten, zbog kojih i dalje imate preskoke srca kada su u vašoj blizini. Nedostaje vam svađa, psovke, reč "Mrzim te", ali vam nedostaje i bujica strasti koja se ispolji kada svađa prođe. Nedostaje vam burnost u životu, stalni zapleti i razne situacije, koliko prijatne toliko i neprijatne, baš sa tom osobom koja ne poseduje ni dobru genetiku, niti kulturu, ali poseduje ono što vas je opčinilo. A "to" se ne može definisati. Jer je kod svakog drugačije. I tu strast koju osećate prema tom kopiletu ne možete da ugasite, možete je samo pretvarati u ogorčenje duboko u sebi. I onda shvatite da "ono" što ste vi oduvek tražili je upravo pred vama, ne u kakvoj gospodskoj porodici. Onda raskinete sa tom finom osobom prema kojoj osećate veliku dozu poštovanja, ali tu se završava taj odnos. Zakucate na ona vrata odakle ste bili ispraćeni punom pepeljarom i otvori vam osoba kojoj padate u zagrljaj. Ako ponesete kondome, tim bolje.

Ne treba sve raditi po nekom uređenom obrascu, jer ko zna gde ćete pronaći svoju sreću, možda u centru Londona a možda u nekom selu na obronku Stare Planine. Život je čudo, a strast je ono što ga sačinjava. U potpunosti. U suprotnom to nije život, to je monotonija.

Gimnazijski Toranj. Znate na šta mislim. Ona tvorevina polukružnog oblika koja nije zapažena od strane kruševačkih gimnazijalaca. Imaju gimnazijalci konjugacije i trigonometriju na koje treba da misle. To je toranj u  čija prostranstva možete ući sa prvog i sa drugog sprata. Ali tu priliku niko nije iskoristio. Niko? Pa sada sam sam sebe isključio. I moje princeze. Princes krofne podrazumeva se, jer su moje toranj-girl kraljice. Čas ruskog jezika. Za 5 minuta zvoni a moja drugarica koja sedi ispred mene je zabrinuta da se bogatstvo koje krije u torbi ne pokvari. Jer princes-krofne su stvarno kvarljiva roba. Tu ima jaja, mleka, pa se samim tim mora držati u frižideru, a Gimnazija nema potrebe da poseduje to blaženstvo - frižider. I zato nam jedino njena torba sakriva krofnice od Sunca i radoznalih pogleda. Zvoni za kraj. Moje mravče i ja izlećemo iz učionice, dobacujemo nervoznim ljudima, i u trenutku kada oni izvade snajper da nas odstrele, mi skrenemo u naš Toranj. I to sa razlogom mogu nazvati NAŠIM Tornjem. Jer jedino smo mi imali priliku da uživamo u svim čarima Tornja. Verovatno i danas aluminijumske folije trule na poslednjem spratu Tornja. Ali, Bože moj, vi ni ne sanjate kakvo je iskustvo hang-outovati na Tornju. Sedneš na prljavi stepenik, ali to ne umanjuje sočan ukus, ukusnim filom napunjenih princes-krofni koje se tope u ustima zbog svoje mekoće, a čokolada na vrhu se nežno dodiruje sa  jezikom i usnama gradeći kompleksno jedinjenje koje želi da bude neraskidivo. I svi ćutimo, uživamo u princes-krofnama. Ali ne jedemo sporo, mi smo u obavezi da jedemo brzo, pošto smo, jelte, više puta bili okrivljeni za dilovanje heroina i ušmrkavanje istog, tako da sa našim kriminalnim dosijeom nemamo baš puno vremena da uživamo u čarima Tornja. Zvonilo je, polako silazimo sa Tornja, da nas niko ne vidi, iako nas u svakom trenutku gleda bar 20-oro ljudi. Moji saputnici lepo sređeni idu uz mene koji sam musav, kao po običaju, i drugarica mi trese duks pošto sam standardno pokupio svu prašinu, buvice i vaškice sa Tornja. I naručujem hranu za sutra. Da li da se prepustim čarima oblande ili rafaelo kuglica? Ma, neka bude i Bonžita, samo da se konzumira topla i na Tornju :)

 Halo, dobar dan, Đavo mi treba. Dobro, sačekaću 1 minut. (slušam Helloween preko žice dok čekam Đavolka.)

Halo, Slušaj, Đavole, ja ne verujem u tebe. Ali ako si tako milosrdan da bi mi pružio sve što mi u životu treba, onda ću ti i dati dušu, ali tek kada ispuniš sve moje prohteve. Znači ovako, spisak nije predugačak, ali sadrži dosta ugovora, klauzula, i ako prekršiš neki od ugovora ili mi ne ispuniš sve prohteve, od moje duše nemaš ništa, jasno?

Đavo: Hajde, Čukiću, baš da te vidim. Slažem se, naravno.

 E, pa, slušaj onda:

1. Želim da naučim da prevrćem palačinke u vazduhu.

2.  Želim da dobijem vozačku dozvolu.

 3. Želim da nikada ne zaboravim da isključim peglu i šporet pre nego što napustim kuću.

4. Želim da uberem detelinu sa 4 lista.

5. Želim da već jednom počnem da sanjam snove u boji.

6. Želim da mi majka prestane da gleda Farmu. 

7.  Želim da imam brže reflekse.

8. Želim da sam ponovo prva godina Gimnazije.

9.  Želim da mi se baba Blagica ne izdire više kada joj se popnem na trešnju i slomim pola drveta.

10. Želim da mi majka pristane da okrečim sobu u crveno.

Đavole, si živ? 

Čukiću, živ sam, nego me ubi čoveče, si gotov?

Đavole, dušo moja, imam još 10 želja. Da li si spreman da prihvatiš odgovornost, zapamti, nema ništa od moje duše ako ne ispuniš sve moje prohteve?

Čukiću, još uvek me nisi savladao! Čitaj još te tvoje banalne gluposti!

 Ok, ako tako želiš.

11. Želim da dobijem sedmicu na Lotou.

12. Želim da se kvazi-metalci i kvazi-bossovi od 11 godina skinu sa heroina i vrate u obdaništa.

13. Želim da nađem srodnu dušu sa kojom ću moći da pričam o najvećim glupostima i da mi bude zanimljivo.

14. Želim da imam aktivan seksualni život sa HIV negativnim partnerima.

15. Želim da fakultet završim u roku.

16. Želim da budem zdrav do kraja života.

17. Želim da budem večno mlad.

18. Želim da saznam smisao života.

19. Želim da postanem normalan.

Tada sam ugledao zadihanog Đavola. Baš se rastužio jer je radio punom parom i baš se urozio u licu, jer, jelte on je crven 24 sata dnevno.

Đavolčiću, spreman li si? Odgovorio je da sam ga pošteno namučio, ali da je na korak od uzimanja moje duše.

Izogovorio sam svoju 20.želju. Nakon toga, Đavo mi je prodao dušu, jer moju nije mogao da uzme, a ugovor je bio krajnje surov po Đavola. Zbog toga se Đavo uselio u neke ljude, i sada može samo iz određenog broja ljudi da seje mržnju i ostale gadosti. Jer 20.želju nije mogao da mi ispuni. Zbog toga stalno imam osmeh na licu, jer ni sam Đavo nije mogao da ga skine sa mog lica.

Volim da putujem. Južnu Evropu znam uzduž i popreko, a i pravi sam mali ekspert za Skandinaviju. Ali ništa me ne fascinira više od starih, primitivnih običaja, sa kojim se redovno susrećem prilikom odlasku u selo na severu Crne Gore. Moj deda je umro 20.maja 2009.godine. Sahrani nisam prisustvovao, niti 40-dnevnom pomenu, a za polugodišnjicu sam bio ponajviše sprečen. Moj otac je pristigao iz Norveške pre 20-ak dana. Klasični emigrant. Željan domaće, tradicionalne kuhinje, praseta i sarme, Pinka i svih kvazi-muzičara koji se pojavljuju na toj šund televiziji. Čak je i ubedljivo najnekulturniji realiti show, Farma, stigao do fjordova Norveške. Ušao je u moju sobu i ponudio mi novac da odem u selo na godišnji pomen mom pokojnom dedi. Osetio sam se uvređenim, kroz  glavu su mi prolazili flešbekovi koji su bili prepuni situacija gde mi je moj otac nudio novac za neke stvari koje nemaju cenu. Vratio sam se u realnost i vratio pišljivi novac koji mi je ponudio. Rekao sam da ću otići na pomen. Deda mi je, i mnogo mi je značio u životu, mada sam ja osoba koja je prilično samostalna i nema baš prisan odnos sa užom, a kamoli širom porodicom. Spakovao sam se. Bio sam pripremljen na šok koji ću doživeti kada se susretnem sa običajima koji ne odstupaju mnogo od običaja u starim paganskim plemenima o kojima je Ljilja Gajić pričala mesec dana. Seo sam u autobus, i setivši se da sam zaboravio slušalice za MP3 player, pomirio sam se sa tragičnom sudbinom slušanja Šerifa Konjevića narednih 300 kilometara. Sklopio sam oči, i sledeći put sam ih otvorio na granici, koja je više nego smešna. Sa mladićima koji su u fazonu da su carinici. A to je obična granica dve, nekadašnje spojene republike. Za sat vremena sam bio u Beranama. Kiša je padala, i bilo je hladno, klima u tom delu Crne Gore se mnogo razlikuje od naše lokalne, kruševačke klime. Kada su u Kruševcu najveće žege, moja baba u selu založi smederevac i šćućuri se uz njega da bi ogrejala svoje stare, promrzle kosti. Nakon 40 minuta ugledao sam taksi. Taksista je bio sumnjivog izgleda, ali nije mi bilo druge nego da uđem u taj memljivi taksi koji je imao ono što ja najviše prezirem, osveživač sa mirisom jagoda. Izdržao sam 20-ak minuta da se ne ispovraćam, stigao u selo i izašao iz taksija. Mislio sam da ću da povratim, ali čist, planinski vazduh mi je ušao u nozdrve i mučnina je prestala. Ugledao sam svog oca izdaleka, naravno, sa čačkalicom koju je prevrtao među zubima. Platio je taksi i ušao sam u tu kuću. Ta kuća koja predstavlja simbol mog detinjstva. Nije bilo raspusta a da ja ne odem bar 15-ak dana tamo. Ali više nije bilo kao nekada. Nije bilo mog dede. Dede koji je bio veoma mudar, iako prilično ostareo, i onemoćao za bilo koju fizičku radnju, osim držanja viljuške i noža prilikom obroka. Naravno, nakon par kriški domaćeg sira, i par komada grubo isečene pršute, otišao sam u sobu koja ima karakterističan miris. U toj sobi spavam kada odem u selo. I samo ja osećam taj miris. To je miris prošlosti. Kada svi ostali polegaju, (Crnogorci = velike spavalice), ja izvučem staru kutiju koja skriva bezbroj tajni u dnu starog ormara. I preturam po njoj. Tu su gimnazijska svedočanstva mog oca, ocene znam napamet, a i kako ne bi, kada su to bile dvojke i poneka petica iz fizičke kulture. Izvadim dedinu štednu knjižicu dok je radio u Francuskoj. Izvadim sliku njegove ljubavnice i njega u kompromitujućoj pozi u nekoj modernoj kuhinji Pariza. I pitam se, šta je radila moja baba u tom trenutku? Vrati mi se sećanje da je, dok je moj deda gužvao postelju sa svojom francuskom ljubavnicom, uspavljivala mog oca, koji je verovatno bio jako nemirno dete. A zatim je legala u svoj krevet pitajući se da li će njen Spasoje da zaradi koji dinar da bi se prehranili? Žena sa četvoro dece. Sama. Muž sa ljubavnicom, za koju je i sama znala. Sada, toliko godina kasnije, sprema mu se za godišnji pomen. Dok oblači svoje crno odelo za sahrane, verovatno se pita gde je on sada, i da li je čeka. Da li je neka druga žena uskočila na njeno mesto, gde god da se našao moj pokojni deda? Sedamo u automobile i odlazimo na sahranu. Na kilometar bih prepoznao spomenik koji se svojom jednostavnošću razlikuje od drugih, skup spomeni ka u isto vreme i diskretan, ne privlači pažnju. Prepoznajem sliku mog dede koji stoji uspravno na slici, kao što je to uvek i radio. Znalo se ko je bio glavni muškarac u celom svetu. Visok skoro 2 metara i konstitucijom današnjeg bodibildera, izdvajao se od ostalih seljaka koji su mogli samo da mu zavide. I počinje deo pomena koji je toliko zastareo i smešan, a u isto vreme predstavlja i simbol svakog pomena u Crnoj Gori. Narikača počinje da zavija i da svojom patetikom natera suze na oči mojoj tetki i mom ocu. Vidim svog oca koji plače, i nije mi svejedno. Ali isto tako, vidim ga kako krajičkom oka posmatra ko je došao na pomen. Vidim svoju babu koja prebrojava zvanice. I narušava mi sliku pomena. U mojim očima, to prerasta u seoski cirkus koji se dešava svake nedelje. Ulazimo u kapelu i služimo hranu. Ljudi su došli prvenstveno da bi jeli, i da bi tračarili uz čašu rakije ili kafe koja im je taj dan gratis. Izlazim nakratko iz kapele i okrećem se ka grobu svog dede. I znam da me gleda sa neba i da sada uviđa da sam u pravu kada kažem da se tuga ne izražava samo prisustvovanjem na groblju i lažnim suzama koje prethode  obilnoj količini hrane. To veče sam se vratio kući. I razmišljao. Da li groblje ima smisao? Da li bi lepše bilo da me moji potomci kremiraju i da prospu pepeo u more? U vazduh. Jer ne želim da završim u zemlji, želim da budem u vazduhu, da se krećem, da me vetar nosi. Onda sam se trgnuo iz razmišljanja i posvetio se svom maturskom radu iz biologije za koji mi se činilo da ga nikad neću završiti.