Osmeh za druge

Volim da putujem. Južnu Evropu znam uzduž i popreko, a i pravi sam mali ekspert za Skandinaviju. Ali ništa me ne fascinira više od starih, primitivnih običaja, sa kojim se redovno susrećem prilikom odlasku u selo na severu Crne Gore. Moj deda je umro 20.maja 2009.godine. Sahrani nisam prisustvovao, niti 40-dnevnom pomenu, a za polugodišnjicu sam bio ponajviše sprečen. Moj otac je pristigao iz Norveške pre 20-ak dana. Klasični emigrant. Željan domaće, tradicionalne kuhinje, praseta i sarme, Pinka i svih kvazi-muzičara koji se pojavljuju na toj šund televiziji. Čak je i ubedljivo najnekulturniji realiti show, Farma, stigao do fjordova Norveške. Ušao je u moju sobu i ponudio mi novac da odem u selo na godišnji pomen mom pokojnom dedi. Osetio sam se uvređenim, kroz  glavu su mi prolazili flešbekovi koji su bili prepuni situacija gde mi je moj otac nudio novac za neke stvari koje nemaju cenu. Vratio sam se u realnost i vratio pišljivi novac koji mi je ponudio. Rekao sam da ću otići na pomen. Deda mi je, i mnogo mi je značio u životu, mada sam ja osoba koja je prilično samostalna i nema baš prisan odnos sa užom, a kamoli širom porodicom. Spakovao sam se. Bio sam pripremljen na šok koji ću doživeti kada se susretnem sa običajima koji ne odstupaju mnogo od običaja u starim paganskim plemenima o kojima je Ljilja Gajić pričala mesec dana. Seo sam u autobus, i setivši se da sam zaboravio slušalice za MP3 player, pomirio sam se sa tragičnom sudbinom slušanja Šerifa Konjevića narednih 300 kilometara. Sklopio sam oči, i sledeći put sam ih otvorio na granici, koja je više nego smešna. Sa mladićima koji su u fazonu da su carinici. A to je obična granica dve, nekadašnje spojene republike. Za sat vremena sam bio u Beranama. Kiša je padala, i bilo je hladno, klima u tom delu Crne Gore se mnogo razlikuje od naše lokalne, kruševačke klime. Kada su u Kruševcu najveće žege, moja baba u selu založi smederevac i šćućuri se uz njega da bi ogrejala svoje stare, promrzle kosti. Nakon 40 minuta ugledao sam taksi. Taksista je bio sumnjivog izgleda, ali nije mi bilo druge nego da uđem u taj memljivi taksi koji je imao ono što ja najviše prezirem, osveživač sa mirisom jagoda. Izdržao sam 20-ak minuta da se ne ispovraćam, stigao u selo i izašao iz taksija. Mislio sam da ću da povratim, ali čist, planinski vazduh mi je ušao u nozdrve i mučnina je prestala. Ugledao sam svog oca izdaleka, naravno, sa čačkalicom koju je prevrtao među zubima. Platio je taksi i ušao sam u tu kuću. Ta kuća koja predstavlja simbol mog detinjstva. Nije bilo raspusta a da ja ne odem bar 15-ak dana tamo. Ali više nije bilo kao nekada. Nije bilo mog dede. Dede koji je bio veoma mudar, iako prilično ostareo, i onemoćao za bilo koju fizičku radnju, osim držanja viljuške i noža prilikom obroka. Naravno, nakon par kriški domaćeg sira, i par komada grubo isečene pršute, otišao sam u sobu koja ima karakterističan miris. U toj sobi spavam kada odem u selo. I samo ja osećam taj miris. To je miris prošlosti. Kada svi ostali polegaju, (Crnogorci = velike spavalice), ja izvučem staru kutiju koja skriva bezbroj tajni u dnu starog ormara. I preturam po njoj. Tu su gimnazijska svedočanstva mog oca, ocene znam napamet, a i kako ne bi, kada su to bile dvojke i poneka petica iz fizičke kulture. Izvadim dedinu štednu knjižicu dok je radio u Francuskoj. Izvadim sliku njegove ljubavnice i njega u kompromitujućoj pozi u nekoj modernoj kuhinji Pariza. I pitam se, šta je radila moja baba u tom trenutku? Vrati mi se sećanje da je, dok je moj deda gužvao postelju sa svojom francuskom ljubavnicom, uspavljivala mog oca, koji je verovatno bio jako nemirno dete. A zatim je legala u svoj krevet pitajući se da li će njen Spasoje da zaradi koji dinar da bi se prehranili? Žena sa četvoro dece. Sama. Muž sa ljubavnicom, za koju je i sama znala. Sada, toliko godina kasnije, sprema mu se za godišnji pomen. Dok oblači svoje crno odelo za sahrane, verovatno se pita gde je on sada, i da li je čeka. Da li je neka druga žena uskočila na njeno mesto, gde god da se našao moj pokojni deda? Sedamo u automobile i odlazimo na sahranu. Na kilometar bih prepoznao spomenik koji se svojom jednostavnošću razlikuje od drugih, skup spomeni ka u isto vreme i diskretan, ne privlači pažnju. Prepoznajem sliku mog dede koji stoji uspravno na slici, kao što je to uvek i radio. Znalo se ko je bio glavni muškarac u celom svetu. Visok skoro 2 metara i konstitucijom današnjeg bodibildera, izdvajao se od ostalih seljaka koji su mogli samo da mu zavide. I počinje deo pomena koji je toliko zastareo i smešan, a u isto vreme predstavlja i simbol svakog pomena u Crnoj Gori. Narikača počinje da zavija i da svojom patetikom natera suze na oči mojoj tetki i mom ocu. Vidim svog oca koji plače, i nije mi svejedno. Ali isto tako, vidim ga kako krajičkom oka posmatra ko je došao na pomen. Vidim svoju babu koja prebrojava zvanice. I narušava mi sliku pomena. U mojim očima, to prerasta u seoski cirkus koji se dešava svake nedelje. Ulazimo u kapelu i služimo hranu. Ljudi su došli prvenstveno da bi jeli, i da bi tračarili uz čašu rakije ili kafe koja im je taj dan gratis. Izlazim nakratko iz kapele i okrećem se ka grobu svog dede. I znam da me gleda sa neba i da sada uviđa da sam u pravu kada kažem da se tuga ne izražava samo prisustvovanjem na groblju i lažnim suzama koje prethode  obilnoj količini hrane. To veče sam se vratio kući. I razmišljao. Da li groblje ima smisao? Da li bi lepše bilo da me moji potomci kremiraju i da prospu pepeo u more? U vazduh. Jer ne želim da završim u zemlji, želim da budem u vazduhu, da se krećem, da me vetar nosi. Onda sam se trgnuo iz razmišljanja i posvetio se svom maturskom radu iz biologije za koji mi se činilo da ga nikad neću završiti.